ГОРАН КИКОВИЋ НАПИСАО СЕДМУ КЊИГУ ПОД НАСЛОВОМ ''ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ОД 1914. ДО 1918. ГОДИНЕ'' КОЈА ЋЕ ОВИХ ДАНА ИЗАЋИ ИЗ ШТАМПЕ
ГОРАН КИКОВИЋ НАПИСАО СЕДМУ КЊИГУ ПОД НАСЛОВОМ
''ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ОД 1914. ДО 1918. ГОДИНЕ'' КОЈА ЋЕ ОВИХ ДАНА ИЗАЋИ ИЗ ШТАМПЕ
Овдје ћемо приказати ријеч аутора и рецензије о књизи, као и ауторову биографију:
УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА
Пише Горан Киковић, историчар
Васојевићи су кроз своју историју увијек били борци за Српску слободу и од 1914. до 1918. године имали су пресудну улогу у борби за српско и југословенско уједињење.
Прије сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. Ова књига је и посвећена том јубилеју. У Црној Гори је, послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године, дошло до подјеле на бјелаше и
зеленаше: први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били - Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже ''И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.''
Васојевићи су у огромној већини, готово стопроцентно, били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење.
А границе Васојевића је описао публициста и хроничар Радомир П. Губеринић, у свом дјелу ''Кнез Никола Васојевић'':
''Небо Богу, цару сва земља, а Васојевић од Ножице до Љешнице навијек и амин''.
Тако су параграфом 27. Васојевићког закона регулисане границе Књажевине Васојевића (Холмије). Др Илија М. Јелић, у предговору Васојевићког закона, наводи добро познату чињеницу да је код Васојевића нарочито била популарна одредба о границама племенске територије под именом ''Границе Милутина кнеза'', на које се ''народ увијек позивао као на неки прађедовски закон''. Оне су се ''поклапале са територијом будимљанске жупе, а уз то захватиле су и Лијеву Ријеку''. Послије смрти кнеза Милутина (1871), стање се измијенило на горе, али само до 1825. године, када се поново распламсава ''борба за слободу Васојевића у границама Милутина кнеза''.
Границе Милутина кнеза односно Књажевине Васојевића су често изговаране и у стиху: ''Васојевићко од Ножице до Љешнице'', Васојевић од Јаблана до Тиврана и од Бјеласице до вр` Ржанице'', а неријетко се може чути и граница: ''Од Мургаша до нáдно Ножице, од Остреља до вр` Липовице''. То и јесте и садашња и давнашња граница Васојевића. Сама чињеница да се граница васојевићке књажевине поклапају са границама старе будимљанске жупе, потврђује васојевићко поријекло од старих Будина, по којима је и област Будимља добила своје име. Што се тиче граница будимљанске жупе, из дечанских хрисовуља из 1330. године, видимо да се на југу граничила са селом Врмошом (данас у Албанији), а на сјеверу, са ријеком Љешницом, испод Бијелог Поља, што се опет види код Јиречека, гдје се каже да је ''црква светог Петра и Павла у Будимљу на Лиму''. Кнез Никола Васојевић је интензивно радио да ове границе старе племенске територије знатно прошири. То је подразумијевало формирање треће српске државе на простору ондашње Црне Горе и Србије. Према плану, након формирања тако замишљене књажевине зване Холмија, требало је спојити све три српске државе: Црне Горе, Холмије и Србије, и тако створити једну монолитну снажну српску државу. Како су замишљене границе те нове проширене књажевине не зна се тачно, али по казивању Мирољуба Спасојевића, сјеверне границе би захватале Пештерску висораван и Сјеницу, са црквом и кућиштем Васојевић Стева, и даље преко Голије у Ибар. Та нова држава је по замисли кнеза Васојевића, требало да буде под протекторатом Француске или Енглеске, да би на крају била ван домашаја било које велике силе. До формирања тако велике државне силе није ни дошло, већ је Књажевина Васојевићи остала у старим границама Будимљанске жупе, или како се често говорило, у границама Милутина кнеза и у тим границама је Књажевина Васојевићи реално и егзистирала, имајући своје границе, кнеза, закон, грб, новац и друге племенско-државне атрибуте. ''Васојевићи се граниче са сјевера Колашинцима и Бихорцима, од југа Плавом и Гусињем, од Востока Руговом и Пећу, а од запада граниче ријеком Морачом и са неким независним племенима: Кучима, Братоножићима, Ровцима и Морачом. Васојевићи јесу пресјечени на двоје височајшом гором Комом на Горње и Доње Васојевиће... '' - описује границе своје Књажевине, кнез Никола Васојевић сину Светиславу.
Границе Васојевића се и данас оспоравају од стране званичника новоформиране општине Петњица, а она је дефинисана давно, још у доба Милутина кнеза из 1835. године. Уосталом, у тачки 12 Васојевићког законика се каже: ''... да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на вр` Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима''.
Како област Васојевића заузима стратешки и тиме изузетно важан географско-политички простор државе Црне Горе током њене бурне историје, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег неупућеног човјека упознати да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјеласице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: ''Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањићâ, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом''. Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (и сви Ашани, који живе на овом простору , међу њима посебно Поличани) су успјели да створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психолошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академику Дашићу, овакав: ''На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора''.
Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве ''на светим водама Лима''. У духовном сазвјежђу прошлих времена небеско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенствено манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова.
Из ова два примјера се види да су Васојевићи били, слободни имали свој закон и границе и да су увијек љубили слободу, тако је било и у Првом свјетском рату и након њега.
Беране, Савиндан 2018.
РЕЦЕНЗИЈЕ I ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ (1914-1918)
Пише Проф. др Александар Животић, историчар
Поштовани,
имам посебну част и задовољство да вашој пажњи препоручим студију колеге Горана Киковића ''Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење 1914-1918''. Колега Киковић је познат као свестрани и предани истраживач историје Васојевића у 19. и 20.веку. Истражујући историју највећег српског племена до сада је објавио више књига у којима је дао посебну слику и тумачења различитих историјских процеса који су судбински одређивали историју севера Црне Горе.
Први део књиге је посвећен реконструкцији војних операција које је црногорска војска водила током ратних 1914. и 1915. У том делу је дат посебан осврт на мобилизацију васојевићких бригада и њихов допринос победама српске и црногорске војске током прве ратне године. Такође, посебан осврт је дат и на храбар отпор црногорске војске аустроугарском нападу 1915. и њену помоћ српској војсци која се под притиском удружених немачких, аустроугарских и бугарских снага повлачила преко Васојевића ка Јадранском приморју.
Други део студије се односи на улогу Васојевића у ослобођењу Црне Горе и њеном уједињењу са Србијом 1918. Осветљени су догађаји везани за разоружање аустроугарских трупа на простору Васојевића и комитску акцију која је живом активношћу очувала слободарски пламен након капитулације Црне Горе у јануару 1916. Сам рад на уједињењу, недвосмислено опредељење водећих личности васојевићког краја за стварање заједничке државе и њихово упорно инсистирање на безусловном уједињењу, детаљно су описани и анализирани. Посебно вредан допринос историји уједињења представљају детаљне и садржајне биографије првака Васојевића који су својим радом на плану националног ослобођења и уједињења трајно задужили српски народ.
Изузетну изворну историографску вредност имају спискови одликованих и погинулих Васојевића током Првог светског рата. Напорним истраживачким радом, колега Киковић је сачинио потпуне спискове Васојевића одликованих Златном и Сребрном медаљом Обилића за храброст. Књига је богато илустрована фотографијама што истраживачком резултату колеге Киковића даје посебну вредност.
Имајући у виду наведено, слободни смо да рукопис колеге Киковића свесрдно препоручимо за штампу. На тај начин би се овај вредан истраживачки резултат приближио, како стручној јавности, тако и широј читалачкој публици заинтересованој за историју севера Црне Горе у Првом светском рату и његово место и улогу у дуготрајном процесу националног ослобођења и уједињења српског народа.
Београд, 3.фебруар 2018.
II
Значајан допринос историографији и публицистици о Васојевићима у борби за слободу и уједињење српског народа
Бранислав Оташевић, публициста и књижевник, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици
Прошлост Васојевића, једног од најмлађих, али и највећих српских племена у Црној Гори, и поред доста написаних радова и књига, није досад цјеловито истраживана и обрађивана у нашој историографији и историчкој публицистици. Значајније су о овоме племену писали и дали немјерљив допринос изучавању прошлости Васојевића академик проф. др Миомир Дашић, др Радослав Јагош Вешовић, Марко Цемовић, попови Лалевић и Протић, поп Томаш Катанић и други. Али заокружених историјских и јавних расправа није било у довољој мјери, све док академик Миомир Дашић није значајно и квалитетно у више својих књига, научних и публицистичких радова, и радова саопштених на научним скуповима и симпозијумима, обрадио прошлост Васојевића. Други радови и књиге углавном су географског и етногеографског карактера, а поједина питања су узгредно дотицана највише у склопу монографија, мањих историјских расправа и у синтетичким освртима појединих аутора на разне теме и циљане поводе.
Горан Киковић, већ афирмисани и познати историчар, активни друштвено-политички радник, сада на функцији предсједника СО Беране и истраживач историјских збивања не само у родним Васојевићима него и шире, написао је и припремио за штампу књигу ''Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године'' коју сам са задовољством прочитао и препоручујем за штампу, јер ће овај рукопис, у то сам сигуран, употпунити сазнања о борби Васојевића и других брђанских племена кроз вјекове за слободу српског народа.
Пишући лаким допадљивим стилом, користећи бројне досад објављене књиге и радове познатих и афирмисаних стваралаца, Киковић је вјешто и зналачки компоновао свој рад и оставио читаоцима значајно дјело о прошлости Васојевића. Полазећи од тога, млади амбициозни историчар Горан Киковић, прихватио се тешког, али одговорног посла и посветио стручну пажњу историјској грађи претежно наше, а дјелимично стране провенијенције и студиозније зашао у питања историје и борбе Всојевића у Првом свјетском рату и потом у борби за стварање јединствене државе. Својим радом Киковић успоставља континуитет сазнања и интерпретација догађаја и процеса у развоју и постојању овог племена. Свјестан чињенице да се историја не може писати без извора и провјерених докумената. Зато је настојао да до њих дође и зналачки их користи у обликовању свога рада који ће дати значајан допринос у проучавању прошлости и садашњости у развоју овога племена које је у својој прошлости дало велики допринос у развоју и постојању овог дијела Балкана и Европе како у историјском развоју, тако и развоју науке и културе, јер је велики број научних посленика у екс Југославији са простора Васојевића и Лимске долине.
Киковић је упознат са историјским догађајима, културно-историјским споменицима из различитих времена и историјских периода, историјским личностима какви су били посланици Велике народне скупштине Српског народа одржане у Подгорици новембра 1918. Као и о војсковођама и барјактарима и јунацима са многих бојишта и битака. Користећи ову домаћу грађу – књиге, публицистику, штампу, посебно фељтоне, Киковић у књизи доноси портрете и низ биографских података за један број историјских личности и историјске догађаје везано за њихов рад и дјеловање и епоху у којој су радили, ратовали и стварали.
Ова Киковићева књига је неспоран доказ да када се спретно споје неоспоран таленат за стручно-научно истраживање и рад са мноштвом потврђених чињеница и релевантних података поткријепљених историјским необоривим доказима успјех не може изостати. Тако у овом штиву, писаним изворним српским језиком и ћириличним писмом чији је творац и сâм Васојевић, вјешто компоновано и стилски дотјерано, сретамо низ података и историјских истина на основу којих стичемо праву слику о овом највећем српском племену у периоду Првог свјетског рата.
Документи и историјски записи до којих су дошли познати наши историчари, писци историјских публицистичких дјела, романсијери и други ствараоци и сâм Горан Киковић, утолико су драгоцјени што дубље залазе не само у политичке него и у социјалне, културне и вјерске узроке појединих акција и збивања на простору гдје живе Васојевићи. Они имају драж казивања очевидаца који налазе разумијевања за борбу потлачених маса на ширем балканском простору.
Нијесу зпрослављени ратници међу којима по храбрости, ненадмашени у јунаштву, генерал и војсковођа Радомир Вешовић, Новица Поповић из Велике, Јанко Спасојевић и други учесници Подгоричке Скупштине, комите Милосав Раичевић, Милоња – Бајо Крџић и Зарија Вуковић и многи други који својим дјелом урадише да Васово племе буде велико, разгранато и бројно, познато не само у Црној Гори и Србији, него много шире.
Пошто су се Васојевићи налазили и данас се налазе између Србије и Црне Горе, а граниче се и са албанским племенима, њихов географско-стратегијски положај био је и веома значајан и за остваривање руских планова на овом дијелу Балкана, па се зато њихова борба често и помиње. Киковић зна, али није био у могућности да истражи и изврши увид у архивама Москве и другим градовима Русије, те самим тим није откривено шта се све тамо налази и шта се све чува. Иначе Киковић је велики пријатељ Русије и њеног народа. У својој канцеларији (предсједника СО-е Беране) држи с поносом слику – умјетнички рад Владимира Владимировича Путина, уз напомену пјесника Давида Лалића да је то умјетнички рад сликара Илије Мркајића из Војводе Степе).
Због разноврсности грађе, прикупљене за писање ове књиге, њеног правилног и равномјерног третирања препоручујем издавачу да ову књигу објави јер се она појављује у вријеме када је уочљив недостатак научне ''непокривености'' Васојевића, али и читаве Црне Горе у Првом свјетском рату. Овај рад Горана Киковића ће зато допринијети да се употпуни и јасније сагледа слика о Васојевићима у борби за ослобођење и уједињење Срба у јединствену јужнословенску државу. Мурино, Савиндан 2018.
III
КЊИГА СЛАВЕ И ПОБЈЕДЕ ВАСОЈЕВИЋА НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ ПЛЕМЕНА
Пише Давид Лалић, пјесник и публициста
У условима потирања Српског националног идентитета, када нас свемоћни владари наших судбина, споредне историје и сиромашне културе уништавају, јер су ''мушка срца охладњела а у њима умрла слобода'', из крила напаћене мајке Рашке земље, лишене витештва, у хаосу и покори топлином отаџбинске љубави, знајући да много можемо кад немамо куд, историчар Горан Киковић овом књигом под насловом ''Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење'' подсјећа свој национ на истиниту историју његовог трајања на простору Васојевића. Вођен вјерским и патриотским инстинктом обзнанио је овом књигом тренутак искорачаја из колоне страха у колону силних, гласно и храбро казујући истину о овом јуначком времену у којем су наши преци бранили част, образ и људско достојанство, а о којем се данас са шапатом говори.
Млад по годинама, а сазрио личном и братственичком харизмом, већ докзани историчар и педагог, истакнути друштвено-политички радник, истински представник Срба у парламенту Берана од 2006. године, као одборник у СО Беране, а од марта 2014. и као предсједник СО Беране, до сада је написао осам књига, и у свима њима је свједок библијског погрома Српског народа у овом времену. Другачије није ни могао ни хтио, јер Горан Киковић је рођен ''у грмену великоме'', у братству Лабани – Киковићи, који су чинили част војној, политичкој, и интелектуалнној историји Срба уопште.
Књига ''Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење'' говори о вјековним тежњама Васојевића да се уједине са Србијом, још од времена Карађорђевог устанка и доласка Карађорђевих војвода до Превије и присједињења Васојевића Србији 1809. године. Та борба за уједињење настављена је и у вријеме Његоша, књаза Данила и краља Николе Петровића. У праву је аутор када каже:
''Васојевићи су увијек имали своју оријентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би - да није било Васојевића - Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура...''
Андријевица 8. фебруар 2018.
НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ О АУТОРУ ГОРАНУ КИКОВИЋУ
Горан Киковић рођен је 28.07.1975. у Иванграду (данашњим Беранама), од оца Страхиње и мајке Даринке-Маре, дјевојачко Божовић. Основну школу учио је у Ровцима и Доњој Ржаници. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсјеку за Историју на теми ''Војвода Павле Ђуришић''. Још као студент био је сарадник листа Саваза студената Универзитета у Приштини ''Потпис''. До сада је објавио седам књига: ''Војвода Павле Ђуришић'', Подгорица, 2003., ''Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори'' Подгорица 1918.'', Беране, 2006., ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)'', Беране, 2008., ''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'', Беране, 2010. и ''Преци и потомци'', Беране, 2014. ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'', Беране 2016. и '' Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење 1914-1918. године'', Беране , 2018. Бавећи се проуочавањем историје српскога народа учествовао је на многим научним скуповима и округлим столовима. Објавио је значајан број текстова, чланака и прилога у многим листовима и часописима у земљи и иностранству, у којима се бори против фалсификовања историје српскога народа. Добитник је многих награда, повеља, плакета, захвалница, ордења и признања међу којима: Награде за публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића, која носи назив ''Радомир П. Губеринић'', за 2015. годину, одликовање Златни орден првог степена ''Драгољуб Дража Михаиловић'' за несумњиве заслуге и допринос у одбрани Српства и Равногорства, као израз за рад, вјерност и постигнуте резултате и бројних других, плакета и захвалница, међу којима ''Велике повеље'' Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расијању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици, ''Велике српске повеље'' које му је додијелило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100 годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016. Добитник је највећег Козачког- руског одликовања Светог Ђорђа, којег му је уручио козачки атаман из Москве Виктор Заплатин. Добитник је и Медаље Светог Петра Цетињског које је добио од Друштва Црногорско-Руског пријатељства Петар Први 26. маја 2017.за унапређење и очување вјековне братске љубави наших народа -Срба-Црногораца и Руса. Дана 6. јуна 2017.додијељено му ''Благодарје''за допринос и подршку на очувању Српског језика и ћирилице од Српског удружења ''Ћирилица из Београда чије предсједник Добрица Ерића. На Савинданским свечаностима у Беранама 25. јануара 2018.године уручено му је највеће одличје од Савеза писаца Русије односно највише признање те организације – Златна медаља Пушкина за књигу ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'' .
Jедан је од оснивача Српског културног центра ''Жупан Првослав''- Беране, члан УО од оснивања, од октобра 2003. до септембра 2005. Био је потпредсједник, а од 2005. до 2010. и вршилац дужности предсједника СКЦ-а. Био је први предсједник и оснивач је Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране од оснивања 2006. до 2014., главни и одговорни је уредник часописа за књижевност, историју и културу ''Глас Холмије'',од оснивања јуна 2012. године, био је члан редакције часописа за обнову српске културе и традиције ''Србобран''-Беране, члан је Удружења новинара Црне Горе, члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању - Београд, Југословенске књижевне заједнице, Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању ''Горска Вила'' са сједиштем у Подгорици. Био је предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране од 21.12. 2001. до 28.06.2014. Сада је почасни предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, а од 9. Јула 2016. године је и мајор (есаул) Централене козачке војске Руске Федерације . Поред научног доприноса за поштовањем традиције и расвјетљавањем историјске истине о српском народу, радио је у ОШ ''Доња Ржаница'' код Берана као професор разредне наставе у подручном одјељењу Ровца, а затим као професор историје, предајући историју и историју религије. Бави се и политичким радом још од 1991. када је постао члан клуба младих Народне странке ''Владика Данило'', чији је био потпредсједник и предсједник. Потом је био члан и потпредсједник ОО СНС Беране, предсједник ИО ОО НСД Беране у два мандата, био је члан главног одбора СНС и члан ГО Нове Српске Демократије Црне Горе од оснивања до данас, у два мандата био је одборник у СО Беране и шеф одборничких клубова Српске листе и Нове Српске Демократије, изабран је 8. маја 2017. за потпредсједника ОО Нове српске демократије Беране а дужност предсједника Скупштине општине Беране обавља од 24. марта 2014. године. Ожењен је Иваном, дјевојачко Јововић, и имају синове Николу и Илију. Живи у Доњим Лугама код Берана.